Advertisements

Sigurnost u Centru

Evo sada sam napravio generalnu frku u BBI dole na -1 spratu gdje su bankomati.

Nakav se dedo nadovez'o bankomata, pa sve sa jednog na drugi preskače, pokušava da digne neke pare, šta li… ili folira. Drži pedeset km u ruci i nešto petlja, ali sve preko reda. Kako završi sa jednim bankomatom, tako stoji za njim i čeka da neko završi na drugom, pa se ubaci preko reda.

Neka starija gospođa mi obrati pažnju na njega nakon što je završila sa svojom transakcijom i ode. Ostadosmo ja i još jedan frajer ispred mene, a dedo se odmah ubaci ispred njega. Kada je završio premjesti se bankomat do njega i ja kontam da će da se ubaci ispred mene kada taj frajer završi, kad nije: stoji on tako i viri meni u pin kod. Ja se malo nagnem lijevim ramenom, da zaklonim, a i on se nage. Ja skroz zaklonim i ukucam pin nervozan što mi on diše za vratom. Stoji pokraj mene, da se nagne – mogao bi mi preko ramena viriti u ekran bankomata. Ljudi iza mene mu nešto rekoše, gunđaju, a i meni puče film, k'o velim – handre me nepropisno parikirani auti, ne možeš trotoarom da hodaš, (nema, ne postoji trotoar, “u nas” je trotoar “prevaziđen”, valjda), pa ne možeš ni gradom, ni parkom, ni parkingom od kerova, pa onda od lopova, pa od prosjaka, pa nakih pedofila, frikova, obskurnih i sumnjivih likova na platou ispred BBI, pa kontam, valjda mogu u tih metar prostora ispred nekave zamišljene diskrecione linije, dok dižem novac – biti pušten na miru i u miru, za Boga miloga.

Kažem ja dedi da se skloni, da ne može tu stajati, on bezobrazno neće. Provocira. Ja pokupim novac i karticu i molim ga da se skloni zbog drugih. On bezobrazno neće. Ja mu kažem da ću da zovem obezbjeđenje. I krenem da zovem obezbjeđenje. Prvo poluglasno. Nigdje nikog. Uđem u Konzum i pitam ima li njihovo obezbjeđenje, bilo ko – svi me gledaju blijedo.

Počinjem sve glasnije da dozivam obezbjeđenje, a u tom se dedo pokušava ispariti pokretnim stepenicama. Kada vidim da on bježi iznerviram se i počnem da urlam za obezbjeđenje. Prestignem dedu uz stepenice, izađem prije njega na plato i počnem da dozivam policiju i obezbjeđenje. Vidim da se on vraća pokretnim stepenicama dole. Bježi. Ja za njim unutra. “Držite brku!” vičem. Ne dam mu da pobjegne. Vidim ljudi se skandaliziraju mojim ponašanjem. Kontam: pa bolan, da neko zna da je ovako lohotno obezbjeđenje mog'o bi svaki dan nekoga opljačkati dole, ili vas pokokati kakav terorista. (Kaže: sigurnosna kamera. Kakva sigurnosna kamera? Kakvu ti sigurnost kamera daje? To je nadzorna kamera koja meni nikakvu sigurnost ne uljeva. Ona služi tek kasnije, za uviđaj. Možda se zato i kaže “sad se možeš slikat'” – onda kada je prekasno za intervenciju, za bilo šta.)

Stignem dedu i dozivam i dalje obezbjeđenje. Ide odozgo jedan. Govori mi da su iza njega policajac i policajka.

Svima smeta što ja urlam, a ja urlam ne zbog dede, već zbog toga što sam shvatio da nigdje nema obezbjeđenja. Vrištim izrevoltiran činjenicom da niko ne obezbjeđuje sprat sa bankomatima. (Evo besplatne informacije za sitne razbojnike.)

To znači da neki očajnik (uključujući i penzionere) može mirne duše da siđe dole s maskom, pravo sa platoa pokretnim stepenicama i da zaskoči sa hladnim oružjem bilo koga ko podiže ili je podigao novac i ispari se ekspresno uz pokretne stepenice među raju na trgu, na Titovoj, ili u Veliki park preko puta. I nikoga nema da to spriječi svojim prisustvom.

Ukratko: urlam jer poimam odsustvo zakona u Centru u Centru, tj. u Centru Centra!!

Iskusniji policajac ispituje dedu koji je u alkoholiziranom stanju. Dedo laže. Kaže da izmišljam, da nema dokaza. Meni podatke uzima policajka koja je osorna. Vidjevši dedu koji se snuždio i nju kako prema meni postupa na mene se obrušavaju i prolaznici. Uglavnom neka mlađa raja, šiparice. Isprepadale se mog dovikivanja. Nisu doživjeli u životu ništa gore (dok ih zalutali metak vršnjaka delinkventa u Ferhadiji ne pogodi u jetru).

Ohrabreni tim njihovim ponašanjem na mene se obrušiše i dva mlada zaštitara. Sve u prisustvu policajca. Dedo valjda kupi simpatije. Otkud znamo: možda na to obično i ide. (Ko kad gro omladine nije hodalo po inostranstvu gdje ih obično “neki fini svijet” po željezničkim, autobuskim stanicama i tržnim centrima da izvineš – na*uzi, a i oni koji su hodali i koje su, da izvineš na*uzili, šute – nisu ludi da pričaju okolo o tome. )

Mlada policajka ne zna reagovati. Ona mene opominje umjesto da opomene prolaznike da se ne miješaju, da ne dobacuju, da se ne ubacuju njoj u posao. Srećom stariji policajac poznaje pravila službe i opominje dva mlada zaštitara da se udalje. Oni ga ne slušaju. Pitam ih zašto nisu na spratu sa bankomatima? Zašto nikoga nema? Kažu da tako uprava BBI- ja zahtijeva od njih.

(Znači zvanično nema obezbjeđenja kod bankomata – tek toliko da sitni razbojnici utvrde gradivo.)

Jedan od njih počinje da se ponaša kao delinkvent, da me ušutkuje, da me omalovažava s delinkventskim prijezirom, ako smijem to tako pjesnički definisati.

Kada sam tražio od njega da mi kaže svoje ime i prezime jer ne mogu nigdje da ga pročitam na njegovoj uniformi on mi se prijeteći unosi u lice. I ja se njemu unosim u lice i pitam ga šta to namjerava da uradi. Obraćam se potom drugom zaštitaru i insistiram da mi da ime svoga kolege. On to odbija da uradi. Niti jedan niti drugi neće da se predstave. Odmah do mene, ponavljam, stoji policajac koji dedi i meni nastoji da objasni “zakonsku situaciju” tu. Policajac insistira da se njih dvojica udalje. Oni nevoljno odlaze potpuno nesvjesni da se takvim ponašanjem na radnom mjestu ne samo gubi posao, već i zakonski odgovara.

Javno im obećavam da će danas izgubiti posao.

Policajac je završio sa dedom. Prelazi na problem sa zaštitarima. Objašnjava njihovom nadređenom, (koji zapravo nije nadređeni već “intervencija”), da jednom kada policija dođe na lice mjesta, zaštitari nemaju šta da rade, a pogotovo da pričaju sa mušterijom, tj. klijentom BBI-ja (koji u tom momentu poprima svojstvo građanina čija je sigurnost ugrožena u privatnom objektu trgovačkog centra čije obezbjeđenje nije na vrijeme reagovalo ili je pak samo tražilo pomoć policije).

Policajac jasno daje do znanja da su odbili da ga poslušaju kada im je rekao da se udalje, već su nastavili da se ponašaju nedolično i neprofesionalno.

Jasno im daje do znanja da moraju imati istaknuto ime i prezime na uniformi, i da ga moraju pokazati na zahtjev građana, tj. mušterije BBI-ja na čijem obezbjeđenju rade u ovom slučaju.

Policajac mi kaže da je na meni da odlučim šta želim uraditi. Ako se žalim ili podnesem prijavu –  momak će izgubiti posao. Momak je neiskusan. Želim da ga zovnu da vidim da li je imalo promijenio gard. Vidim da nije. Vidim i da nije svjestan situacije. Priča neke gluposti, vadi se kao dijete u osnovnoj školi. Nudim mu izlaz i kažem da sam ja spreman prihvatiti svako izvinjenje, što je on spremno i iskoristio, na njegovu sreću. Nadam se da će naučiti nešto danas i postati profesionalniji, ozbiljniji i savjesniji u obavljanju svog posla, jer u njegovim rukama je naša sigurnost.

Razišli smo se.

To je bio manji dril. Vježba. U slučaju prave frke – da budu spremni. Da znaju pravila. Da shvate da se radi o ozbiljnom poslu. Ne samo da im je BBI povjerio u ruke obezbjeđenje materijalnih vrijednosti, već i mi, građani, mušterije, mi im povjeravamo svoje živote. Ne bi to trebali uzimati zdravo za gotovo. Ni mi – ni oni.

Policija takođe mora biti prisutna. Zakon mora biti prisutan. Ako nema zakona u gradu, u Centru Centra, recite javno, jasno i glasno, pa da idem u šumu.

Kako god: moj javni zahtjev ili savjet upravi BBI-ja jeste da definitivno postave stalno obezbjeđenje na spratu sa bankomatima.

 

 

Tragični nastavak dan poslije.

Dan poslije u 16:00h, nedaleko u Titovoj ulici. 

 

 

Advertisements

One thought on “Sigurnost u Centru

Comments are closed.

%d bloggers like this: